Ja volim jednu ženu. Sada sam sebe pitam: “Da li ja nju dovoljno volim? Možda bih mogao više da je volim?” Gledam je… Ona zaslužuje više ljubavi. (Izvinite na mom latinskom)

​

               A sada, hajde da postavimo pitanje. To je standardno prihvaćena stvar u društvu – da neko zaslužuje više poštovanja, više ljubavi. Da li žena koju ja volim zaslužuje, obratite pažnju na reči, više ljubavi? Ako je odgovor da, hteo bih da dobijem od vas razuman, svesni osnov o postojanju neophodnosti za više ljubavi. Recimo, ona može da konzumira više ljubavi nego što dobija od mene, pa je zato gladna ljubavi. Znači, svesna pozicija - da ona zaslužuje više ljubavi, automatski je moje ropstvo! 

 

Eto još jedne greške u svesti, greške koju “koristimo” svaki dan.

 

        Ovaj čovek zaslužuje više poštovanja. Čime je on izmerio koliko on uopšte zaslužuje poštovanja, i ovde obratite pažnju na samu reč poštovanje, šta li je uradio pa zaslužuje više poštovanja? I ko je rekao da on uopšte zaslužuje poštovanje? Zašto se koriste takvi koncepti, takvi postulati? Ja mogu da kažem drugačije istu stvar, pravilnije, bez devijacija i grešaka u svesti: 

 

- “Ja bih želeo da ovom čoveku posvetim više svog poštovanja, zato što smatram da mogu da proizvedem više poštovanja, ali ne za njega, nego za sebe”.

 

- “Ja nju volim upravo onoliko koliko mogu da je volim. Niti više, niti manje”.

           

              To su pravilni izraz, koji verovatno zvuče totalno sumanuto u civilizovanom svetu. Isto kao kad osećamo glad. Koliko si gladan? Da li je to dobro što si gladan onoliko koliko si gladan? To su glupa pitanja, zar ne? "Ja sam gladan upravo onoliko koliko sam gladan!"

 

             I, da li ja dovoljno volim onu ženu? Ja nju volim upravo onoliko koliko je volim, logično je. Čime bi se razlikovao osećaj, odnosno doživljaj gladi od mog osećaja, odnosno doživljaja ljubavi prema ženi? Zašto u slučaju gladi taj osećaj, to emocionalno stanje, naša svest doživljava tako da ne prlja sam osećaj, a u slučaju ljubavi se pojavi sila guranja: jao, pa moraš da voliš, budi čovek, zašto da ne, “all you need is love”… 

 

Ništa nam više ne treba, samo ogromna količina ljubavi - 300gr!

 

              To je velika greška u istoj našoj svesti, koja na ovaj način operiše. Vi ćete reći, pa mi samo nju i imamo, drugačije ne možemo. Ja vam neću davati recepturu - kako svest treba da operiše. Hoću samo da pokažem kako ona operiše. Zato što normalan čovek, a hvala Bogu ja nisam među njima, to ne primećuje. Ljudima to nije usađeno, tako smo vaspitavani. 

              

            Svest je ta koja definiše svakog od nas. To je naš koncept, pozicija iz koje sagledavamo drugog čoveka i analiziramo da li je on adekvatan našim očekivanjima i našem iskustvu. Totalna subjektivnost je u pitanju! Ako pomislimo da nekoga treba više da volimo, zapitajte se da li je to stvarno potrebno. Otkrićete da nije, jer iz našeg ugla sagledavanja tog čoveka ta potreba biva deformisana našim očekivanjima, vaspitanjem, i tako iz sopstvenog iskustva ocenjujemo da li za nešto ima potrebe ili nema.